Скочи на садржај

Биљана Живковић: “Јадовно”

Јадовно, српско стратиште у НДХ, први логор за жене и децу у Европи у Другом светском рату

Велика хумка српског рода!

Болна тескоба притиска човека, као да се туга мученика Јадовна увукла у напуштене стазе, у сваки камен, траву личку. Језива тама смрти и потмулост усташког злочина осећа се на сваком кораку у подножју Велебита.

Срби су народ који скупо плаћа заборав. Истребљењем!! Комплекс логора Jадовно је прво српско стратиште у усташкој држави, настало одмах после 10. априла 1941, након проглашења НДХ. Ту је први концентрациони логор за жене и децу у Другом светском рату у покореној Европи. У земљи смрти Независној држави Хрватској са таквом бестијалношћу и злочинима над којима су се, како пише у историјским списима, немачким архивама, ужасавали сами италијански окупатори па чак и Хитлерова солдатеска! Чинили су то некажњено суседи Хрвати из Госпића и многих других села и места НДХ. Бацали су Србе у јаме!

Концентрациони логори, сабирни логори смрти за српску децу и жене у Независној Држави Хрватској јесу најмонструознија места за уништавање младости и будућности једног народа. Они ни по чему не заостају по ужасима које је јеврејски народ претрпео у фашистичкој Немачкој широм Европе у току Другог светског рата. Холокауст је страшна реч од којег човека прође језа!

Јадовно претеча Јасеновца

За врло кратко време оснивајну се први сабирни центри, и концентрациони логори, и то невероватном брзином, након проглашења НДХ, 10. априла 1941. Одредбу о подизању логора потписао је тадашњи министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, касније назван „балканским Химлером”. На подручју Независне државе Хрватске основана су 22 концентрациона и сабирна логора: „Даница” крај Копривнице, Јадовно (први сабирни логор на Велебиту, Слана, Метајна на Пагу (логор за децу и жене), затим Керестинац крај Самобора, Госпић, Вировитица, Винковци, Ђаково, Горња Ријека, Костајница, Тење крај Осијека, Јасеновац, Карловац, Хрватска Дубица, Доњи Михољац, Јастребарско, Крушчица у близини Витеза, Лепоглава, Логор-град, Земун, Стара Градишка, Славонска Пожега, Сисак (циглана).

Након проглашења НДХ кренуло је хапшење Срба из шире околине Госпића, па је, по злу позната, казниона Окружног госпићког суда постала претесна, иако је у њој муњевито смештено три хиљаде људи. Током маја и јуна са целог подручја НДХ довозе на десетине хиљаде мушкараца, жена, деце, стараца, а казниона крцата Србима. Зато је усташко Министарство унутрашњих послова на челу са Артуковићем, у велебитској забити и на острву Пагу, основало Комплекс логора „Јадовно”. Сам логор Јадовно и помоћни логори налазили су се у велебитском шумама, које су пуне крашких дубоких јама. До сада је на основу архивске грађе, документације и сведочења преживелих регистровано постојање укупно 32  јаме „бездануше”, стратишта наших сународника, и Јевреја. Предњачи „Шаранова” јама, Јарчја јама, Бадањ, Близница, Кијевац, Вранзина јама, јама Јамина, Мацолина јама… Спелеолошки су истражене само Шаранова јама, јама Јамина изнад села Трибањ Крушчица и јама и Света Ана код Косиња. 

Јаме усташке су прогутале у ширем подручју Велебита преко 72.000 људи. Ужасавајућа јама „Шаранова”, иначе, наше одредиште, (са оближњим јамама), прогутала је преко 35.000 мучениказа 132 дана коликоје логор смрти на Велебиту постојао. То тврди Љубо Бобан, цитирајући званичне податке из Војне енцикопедије Југославије.

Путујићи према Јадовну

Полиција Републике Хрватске улази у Трновцу крај Госпића у наше аутобусе који  су се запутили на Велебит! Легитимишу све нас! Више нас ништа не може изненадити, јер је те ноћи на самом граничном прелазу из Србије у Хрватску, специјална екипа од 10 граничних полицајаца и једне полицајке, „спремно”  чекала нас походнике из Србије. У три сата после поноћи, чило су нас претресали. Сви путници су морали да изађу из аутобуса. Тражили су хрватски полицајци нешто по нама, у нама Србима, а онда, и у нашим стварима. И сви смо били детаљно претресени, проверавани као да смо зликовци. Те ноћи могло је да дође до инцидента. Хрватским граничарима су сметале ћириличне српске мајице. Двојица Срба били су избачени из аутобуса, под забраном да уђу у хрватску државу. Били су „окривљени” студенти Иван Раковић и његова мајица са грбом српске краљевине, и Ђорђе Ранковић, који је на грудима носио  мајицу „Косово је срце Србије”. На интервенцију председника одбора Удружења „Јадовно 1941.” за Србију Милорада Милошевића, који је предочио да аутобуси неће кренути без ове двојице Срба и да гранична непријатност може да постане инцидент, не српском кривицом, службеницима Хрватске државе ваљда је прорадио осјећај поштивања норми демокрације ЕУ. Настависмо нашим путем, у походе Јадовну, најтужнијем и најусамљенијем српском стратишту на свету.

Змије, једини суседи у  садашњој Лици!

Излазимо из, данас, етнички чистог Госпића, а потом и хрватског села Јадовно. На путу се испружио поскок. Дивљина! И обичан земљани пут, без асфалта. Шта ће мртвим Србима асфалт!! А, ако нема доброг пута, можда живи Срби неће ни долазити у Јадовно!! Гутамо прашину у беспућу. Овде, осим, српских костију у дну вртача, нема живих православаца, побила их је војска НДХ. Српска села су уништена! Оно што није стигао усташки вођа Анте Павелић, довршио је у недавном несрећном рату Фрањо Туђман. Пуста места. Пуста поља. Пусте шуме. Нигде човека. Али зато има змија!! Уместо православне личке песме и летњих радова живих Срба, отровнице немушто гамижу Велебитом и Ликом. Змије су сада  једини – сусједи!!! У Госпићу је до недавног рата било око 50 одсто Срба, сада их има „превише”, чак петоро стараца. И нигде више у широј околини!

Језа човеку прође кроз тело оног момента када крочи на тле велебитско и јадовничко! Умирали су у Јадовну Срби и дечица њихова, поломљени, масакрирани, преклани, маљем ударани, или живи бацани у дубине од преко 40 метара. Јека, лелек, вапај на српском и хебрејском долазио је из утробе земље, све док мученици нису издахнули у највећим мукама. Потом су усташе камењем затрпавале крваво почивалиште, а онда, најважнији НДХ-овски посао, настављали. Неке велебитске јаме имају по пет слојева, мртвих Срба и камења.

 Нико се није сетио јадовничких мученика, више од шест и по деценија, сем др Душана Басташића. Др Басташић је оснивач и председник Удружења „Јадовно”. Он од 2010. године покушава да исправи неопростиви немар према нашим мученицима који деценијама као народ носимо.

Паклена  је јама „Шаранова”

Што се више приближавамо „Шарановој” јами „бездануши”, где је бачено преко тринаест хиљада Срба, све је непроходније. Са нама је највише младих Срба, средњошколаца, студената и младих стручњака. Неки су пореклом из Лике, Далмације, баш… из Хрватске. Срце их вуче завичају. Неко је из централне Србије, неко из Војводине. Пробијамо се пешке кроз густу шуму. Високе смрче, јеле, брестови, жбунови. Кроз дебели слој опалог лишћа ноге пропадају. Болна тескоба притиска човека. Као да се туга увукла у напуштене стазе, у сваки камен, траву личку.  Језива тама смрти и потмулост  усташког злочина осећа се на сваком кораку у подножју Велебита.

 Преживели Срби од 1941. нису више пили воду са велебитских извора и врела. Причали су да је из вртача, јама отицала месецима крв мученика, тако да су зденци, и сама река Лика, у подножју Велебита, од крви били црвени.

 Пристуже 15 аутобуса са нашим сународницима из Пуле, Загреба, Ријеке, Горског Котара, Бањалуке…

Испред наше колоне је младић из Вуковара, Милан Тадић. Милан носи Часни крст са којим је за Васкрс у Јерусалиму прошао Христов страдалачки пут. И сада Милан пролази страдалачки пут својих сународника, корача страшним стазама Срба мученика Јадовна и оне малене престрашене Ане, која је кољача усташког питала:„ Има ли, чико, живота, после смрти!?” Иду свештеници СПЦ, протојереј Влатко Голић из Петровца на Млави, јереј Горан Мишановић, парох цркве у Реснику, отац Радивој Панић, старешина Светосавке цркве на Врачару у Београду. Десетак је свештеника из свих српских земаља. Парастос мученицима поред ограђене јаме служи великодостојник СПЦ, владика ГерасимгорњокарловачкиБогу се сви моле. У шуми одјекују гласови православних молитвеника.У рукама свеће горе. И на камену је пуно упаљених. Погледи упрти у јаму и у обновљену спомен-плочу са именима побијених свештеника. Тежак тренутак! Лућано Прелевић, главни рабин у републици Хрватској, помолио се са свој пострадали јеврејски народ у Јадовну.

У званичном делу обележавања великог страдања личких Срба, испод прашњавог друма, и обновљеног споменика пострадалим жртвама Јадовна, смењивали су се политички говори. Милорад Пуповац, из Српског националног Вијећа, осврнуо се на ужас и мучеништво српског народа. Али, нико не помену реч злочин, а камо ли геноцид, нити ико изусти реч усташа. Ансамбл Хрватског казалишта отпева нам песму „Крв је моја и свјетлост и тама”!? Представници јеврејског народа др Огњен Краус, председник координације жидовских општина Хрватске и публициста Славко Голдштајн на достојан начин говорили су о јеврејским жртвама у усташкој НДХ. Посматрамо црну „Шаранову” јаму са ужасом. Зјапи! Колико је лудила и мржње било у главама звери које су невине људе бацали у јаме.

Јадовно дан сјећања 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.
Јадовно дан сјећања 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.
Јадовно дан сјећања 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.

Срби нису смели да памте!

–Нисам у почетку знао ни делић истине о логорима Јадовно, као уосталом, бројне српске породице. Касније, 2006. када сам упознао проф. математике др Денија Новака, Американца јеврејског порекла, сазнао сам много тога. Др Новаку су на острву Пагу  усташе убиле баку, тетку… Са њим сам први пут посетио „Шаранову” јаму, а касније сам имао прилике са Новаком да идем и на острво Паг. Био је то мој први сусрет са истином о јадовничком комплексу. Од тада не престајем да се борим за њу. Већина људи мисли да је Јадовно само једна јама у којој су масовно страдали, пре свега, Срби. Сада се поуздано зна да је у питању цео комплекс. Касније сам упознао др Ђуру Затезала, који је 2007. завршавао своју двотомну студију о Јадовну. Сазнао сам од њега много више информација о усташким логорима на подручју Лике, на Пагу… Тако сам почео да прикупљам податке по архивама. Запрепастило ме је да прородице пострадалих у комплексу логора Јадовно, укључујући и моју породицу, нису знале шта се догађало на овом страшном месту. Био сам шокиран када сам видео у каквом запуштеном стању су места на којима су страдали наши сународници. Удружење је регистровано јануара 2010. Иницирали смо да се одреди Дан сећања на Јадовно, 24. јуни.

Зашто 24. јуни?

Тог дана  1941.  логори Слана и Метајна на острву Паг, добили су своје прве заточенике.  Логор у Метајни, био је први логор за жене и децу у Другом светском рату. Тог дана, такође, логор на Велебиту достигао је своје коначне „границе”. Покренули смо у Удружењу иницијативу да се обнови порушена спомен плоча за 486 побијених грубишнопољских Срба код „Шаранове” јаме, што је и урађено. Обновили и смо и уништену спомен плочу за 8.020 мученика побијених на Пагу али је она поново уништена после само два дана. Уследило је и обнављање меморијалног споменика, уништеног у протеклом рату. Вајар из Задра Ратко Петрић, који је чуо зашто га контактирам, расплакао се и рекао да му је то најдражи споменик и да му није јасно зашто је срушен када на њему нема идеолошких обележја. Направио је макету, без икакве надокнаде, и касније је урађена реплика споменика – говори нам оснивач  Удружења „Јадовно 1941.”.

Др Басташић упозорава да заборав наноси ненадокнадиву штету генерацијама које долазе и чини велику неправду према страдалницима.

–Сабирни логор Јадовно је, након проширења, простора 200 x 100 метара ограђен двоструком бодљикавом жицом у висини од четири метра, без милости је млео људске животе. Тог 24. јуна сабирни логор Јадовно на обронцима Велебита дефинитовно је проширен. Тако формиран немилосрдно је уништавао Србе. Ни у најцрњим слутњама нисмо у стању да замислимо кроз какав су пакао, муке и ужас пролазили наши сународници, овде у Лици, на њиховој родној груди, и то од њихових суседа Хрвата. Монструозни, наоружани у то време најсавременијим наоружањем прогањали су усташки војници, немилосрдно убијали голоруке Србе, децу, жене. Комплекс логора Јадовно је затворен 20. августа 1941. захваљујући италијанским окупаторима који су страховали од устанка Срба. Италијанска војска је оставила богату документацију и бројне историјски, документаристичке, драгоцене фотографије, језивих призора мртвих жена, деце, мушкараца. То наше Удружење врло ревносно, одговорно сакупља, систематизује, чува! И објављује! Јер истина о страдању нашег народа на подручју Велебита мора да буде позната у свету. Има ли игде на Васељени оваквих ужасних јама, а на стотине их је у Хрватској и БиХ?! Оне су препуне српских костију! Костију мученика који вапе за истином! И молитвом. Учинићемо у нашем Удружењу све да истина о Јадовну оде у свет- поручује др Басташић.

Напомиње да су јаме Јадовна отеле обојицу његових дедова, стрица и још десетак блиских рођака из Грубишног Поља.

 На стратиштима Јадовна побијено је и 73 православних свештеника. На ширем подручју Велебита погубљен је сваки трећи свештеник СПЦ у НДХ. У јамама почивају кости епископа горњокарловачког Саве Трлајића и митрополита сарајевског Петра Зимоњића, кога су усташе зверски мучиле. Ексхумација никада није обављена, нити су жртве сахрањене.

Обиман рад о Јадовну  написао је оснивач Историјског архива у Карловцу, др Ђуро Затезало. У студији „Јадовно-комплекс усташких логора 1941.” објавио је бројна документа, сведочења преживелих логораша, изјаве починилаца, акта НДХ институција управе полиције у Госпићу. Упоређивањем документације дошао је до закључка да је  у комплакс  логора Јадовно од 11. априла до 21. августа 1941. доведено 42.246 мушкараца, жена, деце, понајвише наших сународника. У прва 74 дана постојања логора убијено је 13.346 људи, просечно по 180 дневно. У наредних 58 дана усмрћено је  и завршило у јамама, казаматима преко 28.900 заточника, или просечно је убијано 498 несрећника на дан. Од укупног броја похапшених и допремљених Срба, др Затезало је израчунао да 2.123 логораша усташе нису успели да убију до доласка италијанске војске, али зато су били отпремљени пут других логора НДХ! Др Затезало тврди да је убијено 40.123 несрећника. Од тога на Велебиту 32.103 а на Пагу 8.020 Срба. Иначе, овај историчар је прикупио и именичне податке за 10.502 особе до краја 1990. Распад СФРЈ онемогућио је даљи истраживачки рад.

 Крст на Велебиту!

Уследио је значајан догађај. Преко 300 Срба кренуло је на место где је 1941. био логор и сабирни центар за Србе на висовима велебитским. Место ужаса и смрти, сабирни логор Јадовно налази се 8 километара од споменичког простора и „Шаранове” јаме на надмосркој виснини од 1.200 метара. Ишло се стазама страдалника. Крчили су походници пут. Напред два велика крста, Часни крст из Јерусалима и други, огроман и тежак, који једва носе четворица младића. За њима свештеници, жене, девојке, па и деца. Потресан призор. Тренутак за памћење. И понос. Пристижу неке нове генерације којима је свака наша жртва света. Они то достојанствено показују. После скоро два часа пешачења по највећој врућини стигли су на место ужаса. Све је закоровљено! Нигде знака да су овде недужни Срби и Јевреји, масовно у смрт одлазили усташком камом. Шипражје, високо дрвеће, жбунови бујне траве, коров и змије. Сунце пржи а у срцу туга и ледена зебња. Нису овог 24. јунског спарног дана осећали умор Срби походници, Јадовничке крстоноше. Латили су се посла и поболи велики дрвени крст на узвишењу. Служено је, после  више од пола века, опело пострадалим сународницима на страшном месту. Последњи пут, 1951. године ово место страдања, сабирни центар на врху Велебита, претечи Јасеновца, посетио је прота Душан Арабмашић., тада једини свештеник СПЦ у доњој Лици. На иницијативу породице ту убијеног др Јована Поповића из Сремских Карловаца, служио је парастос и освештао Часни крст. Заклали су усташе у Јадовну проти Душану лета 1941. три ћерке,

– Није било лако ићи стазама страдалачким. Ужасно је топло, а терен стрм. Шума дивља, пуна змија. Али, снагу нам је дала помисао да су наши мученици све то прошли са усташким бајонетима иза леђа, жедни, уплашени, неки и рањени. Ова стаза је била у сећање и помен нашим мученицима. Макар на овај начин поклонили смо се сенима жртава и ми млади. Моја сестра Марија и ја смо пореклом из Лике. Наш живот и наших ближњих, је био деведесетих година паћенички. У „Шарановој” јами страдао је те 1941. наш деда. Сада, после свих ужаса живимо у Београду, далеко од завичаја, од наше Лике – каже преводилац Љиљана Зораја.

Никада се неће сазнати прави број страдалника у јамама велебитским. То нам казује Милорад Милошевић. И Милорадова фамилија по мајци носи ожиљке смрти и страдања у Јадовну.

– Све је почело пре три године, када сам упознао др Басташића у Београду, тада сам чуо за Удружење Јадовно 1941 и одмах сам се прикључио. Године 2010. Удружење је организовало први парастос јадовничким мученицима. Тада на  српском стратишу није било српске заставе.  Била је само хрватска. Ми смо онда кренули једним аутобусом из Србије. Данас после три године, долазимо са три аутобуса из наше матице. Радимо теренски, ангажовани смо озбиљно на прикупљању документације. Неуморно прикупљамо податке и материјал који је историјски драгоцен. Максимално се трудим на Новом Београду, где је седиште нашег одбора, да се укључи што више младих људи у нашу борбу за ширење истине о страдању Срба у Јадовну, Госпићу, Пагу. Наша жеља је да се обелодане сви подаци, и да се отворе архиве у Хрватској, да бисмо направили што вернији попис пострадалих, да се обележе сва стратишта и бездане јаме. Желимо, такође да укључимо у наш рад и што више међународних организација – казује Милошевић, рођен у Госпићу, сада председник одбора Удружења „Јадовно 1941.” у Београду.

 Подаци о правом броју пострадалих су различити, и тешко да се може прецизно утврити број српских жртава. Више је извора који говоре о броју мученика, и сваки је стравичан. Фрањо Здунић из Госпића, у књизи „Котар Госпић и котар Перушић у НОБ-у” на основу сопствене процене и сазнања пише да је побијено више од 37 хиљада недужних људи, Фикрета Јелић Бутић у делу„Усташе и НДХ” тврди да је Јадовно прогутало преко 48. хиљада живота… Славко Голдштајн, син убијеног Иве, процењује да је побијено више од 24. хиљаде

Подсећамо, Логор смрти „Јадовно” на Велебиту је 22 километра северозападно од Госпића, на пропланку Чачић долац. Изграђен је дубоко у шуми. Неколико пута је прошириван!

Свештеници делили судбину народа

 Отац Радивој Панић, старешина светосавске цркве у Београду на Јадовну је био први пут пре 30 година.

–У оволиком броју, први пут Срби долазе на Јадовно. Постављен је крст на месту сабирног логора. Сви ти наши паћеници су заједно са јасеновачким, проглашени светима одлуком СПЦ. И ми свештеници желимо да дамо свој допринос обележавању тих страшних дана 1941.  Данас обновљена и освештана спомен плоча која је постављена поред „Шаранове” јаме, говори да су свештеници СПЦ увек делили судбину са својим народом. У сабирном логору на Велебиту постојале су високо у брдима посебне настрешнице (сојенице) за Србе, и за Јевреје. Далеко од очију мучили су људе. За мене је велики шок колико је много вртача, јама са српским костима. Шта човек да каже, просто занеми при помисли да је 1941. за два и по месеца са ових терена  скоро истребљен, сатрт српски народ. Чини ми се да је Велебит велика хумка српског народа. Видео сам на врху једну хумку, где су кости преко 1.300 српских паћеника! Покушали смо данас достојно да се одужимо нашим страдалницима-праведницима. Овакав  стравичан геноцид извршен је само још над Јеврејима у Другом светском рату. Од 1951. нико овде није служио. Зар то нешто не говори о нама Србима!? Заборав је грех који има високу цену! А ми Срби, немамо право на заборав – опомиње свештеник Панић.

Логор Слана на Пагу, према сведочењу веома мало преживелих, био је на голом камену, у острвском делу без капи воде или влати траве. Био је подељен на јеврејски и српски. У јеврејским делу су биле три бараке где је могло да буде смештено до 1.000 људи. У српском делу било је десетак дрвених барака, и ту је било свакодневно мучено и убијано да стотине људи. У српским баракама могло је да стане преко пет хиљада мученика. Недалеко одатле, у логору Метајна, усташе су бездушно убијале и Српчад и њихове мајке, и јеврејску децу и Јеврејке. У Фурнажи, југоисточно, масовно су масакрирани логораши. Свакодневно је убијано, али и довођено на острво Паг.  У селу Метајна на око три километра од логора Слано, налазио се још  један логор за Српкиње и Јеврејке.

Комплекс логора Јадовно био је затворен између15. и 20. августа 1941. Последње заточенике комплекса логора Јадовно – Госпић – Паг, усташе нису успели да ликвидирају, јер им то није дозволила италијанска војска. Несрећници српског имена били су, потом, транспортовани у логоре у Јастребарско крај Загреба, Крушчицу код Витеза, у  злогласни Јасеновац…                                        

Биљана Живковић 

Извор: jadovno.com

Facebook
Email

Актуелности

RussianSerbian