Слађана Алексић
Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици,
Филозофски факултет, Катедра за српску књижевност и језик

Биографија

Слађана В. Алексић рођена је 25. маја 1966. године у Призрену. Дипломирала је
1989, на Kатедри за југословенске књижевности и српскохрватски језик при Филолошком
факултету у Приштини.
Магистарску тезу Миодраг Лалевић и народна књижевност одбранила је 1997, на
Филолошком факултету у Београду. У звању научног истраживача за народну књижевност
радила је на Институту за културу Срба у Приштини, од децембра 1990. Запослена је на
Филолошком факултету у Приштини од октобра 1996. године, као асистент на Теорији
књижевности и Методологији проучавања књижевности. На Филозофском факултету
Универзитета у Приштини на привременим седиштем у Косовској Митровици 2012,
одбранила је докторску дисертацију под насловом Теоријско и методолошко дело Петра
Милосављевића.
Ради на Филозофском факултету у Косовској Митровици, у звању ванредног
професора од 2018. године, на Катедри за српску књижевност и језик, на Теоријским
предметима: Теорија књижевности, Методологија проучавања књижевности, Тумачење
књижевног дела, Увод у теорију књижевности, Теорија вредновања, Савремене књижевне
теорије, Методологија компаративних књижевних истраживања, Српска књижевна
периодика, Теоријски проблеми периодизације књижевности.
На листи је ментора за студијски програм докторских академских студија: Језик и
књижевност и члан Комисије докторских академских студија.
Радове објављује у научној периодици.
Научни је сарадник Међународног центра за православне студије, Центра за
Црквене студије и Центра за византијско-словенске студије, у Нишу. Научни је сарадник
Асоцијације православних научника чији је носилац Русија. Припрема за штампу радове:
монографију Миодраг Лалевић и народна књижевност, предговор књизи Петра
1 sladjana.aleksic@pr.ac.rs

Милосављевића Теоријски проблеми, и ради на монографији Теоријски проблеми
периодизације књижевности. Области интересовања и истраживања: Теорија
књижевности, Методологија проучавања књижевности, Теолошка књижевна теорија.

————————————————————————————————————————————————

Библиографија

Слађана Которчевић, Драги као девер на свадби своје драге у српској усменој лирици // Баштина, свеска 6, Институт за културу Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, Приштина 1995, стр. 41-49 УДК 00(05) / YU ISNN 0353-9008

Миодраг Лалевић – Портрети научника и прикази // у зборнику Филолошког факултета, књига 11, Косовска Миртовица 2001, стр.239-249
YU ISNN 0345/7799

Миодраг С. Лалевић и народно стваралаштво, у зборнику Филозофског факултета, књига XXXII (12), Свеска Б: Филолошки одсек, Косовска Митровица, 2002, стр. 197-205
YU ISNN 0345/
UDK 886. 1-3: 398.2

Следећи радови су резултат истраживања на Пројекту Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије бр.149067 под називом Културни и социјални односи на Косову и Метохији, бр.149067.

4. Издавачка делатност српских манастира на Косову и Метохији, у зборнику Друштво и култура Срба Косова и Метохије, Филозофски факултет, Косовска Митровица 2006, стр.181-191
   ISBN 86-85047-08-0
   930.85 (=163.41) (497.115) (082)
5. Миодраг Лалевић и српско народно благо Метохије, у зборнику Историја и књижевност Срба Косова и Метохије, Филозофски факултет, Косовска Митровица 2007, стр. 199-206
   ISBN 978-86-85047-11-4
6. Православна мисао у делу Петра Милосављевића. Србистика / Serbica – СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА – РЕФЕРАТИ И САОПШТЕЊА, Зборник радова 3 / Приредио Петар Милосављевић. Год.1, бр. 1 (1998) – . Бачка Паланка: Логос; Ваљево: Књиготворница Логос, 2007, стр. 87-93.
   ISSN 1450-670X
7. Петар Милосављевић и структурализација идеја обнове србистике, у зборнику Прошлост, садашњост и будућност Косова и Метохије, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2009, 285-292 стр.
   ISBN 978-86-80273-36-5
   Рад je резултат истраживања на Пројекту Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије бр.149067 под називом Културни и социјални односи на Косову и Метохији, бр.149067.
8. Теоријске основе семиолошке парадигме, у зборнику Простор Косова и Метохије као културолошки феномен српског народа, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2010, 217-224 стр.
   ISBN 978-86-80273-47-1
   Рад je резултат истраживања на Пројекту Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије бр.149067 под називом Културни и социјални односи на Косову и Метохији, бр.149067.
9. Дубровник у српској култури. Србистика / Serbica – СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА – РЕФЕРАТИ И САОПШТЕЊА, у зборнику радова 1, Љетопис Матице српске у Дубровнику. – Београд: Матица српска у Дубровнику: Мирослав 2010, стр. 353-360.
10. Књижевнотеоријска схватања Вука Филиповића, у међународном тематском зборнику, књига 2: књижевност, Филозофски факултет, Косовска Митровица 2010, стр.449-463
11. Старе и нове песме Голуба Јашовића, Свет књиге, Београд 2012, стр.56-60
12. Вуков допринос проучавању књижевности у устаничкој Србији, у Митолошком зборнику 27, Центар за митолошке студије Србије, Рача 2012, стр. 335-345 (УДК: 821.163.41:929 Караџић В.С.
13. Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића, Нова Зора 34/2012, стр. 157-166
14. Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића, Слово, часопис за српски језик, књижевност и културу, 38-39/2012, стр.153-164
    ISSN 1800 – 6140
15. Теорија форми и садржина, Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини,  Број XLII (1), 2012, стр. 365-374
16. Текст и контекст у савременој књижевнотеоријској мисли, Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини,  Број XLII (2), 2012, стр. 155-164
17. Белетристичка дела Петра Милосављевића, Слово, часопис за српски језик, књижевност и културу, 40/ 2013, стр.184-189
    ISSN 1800 – 6140
18. Kњижевно дело и читалац, рад за научни скуп Дело Вука Филиповића, Косовска Митровица-Грачаница, стр. 163-172, Филозофски факултет, Косовска Митровица 2013.ISBN 978-86-6349-011-6
19. Аксиолошка и херменеутичка схватања Данице Андрејевић (2013), Зборник 1, Културно наслеђе Косова и Метохије: историјске тековине Србије на Косову и Метохији и изазови будућности, Косовска Митровица: Филозофски факултет, Београд: Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије, стр. 53-63.
20. Наратолошка истраживања, Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини,  Број XLIII (1), 2013. година, стр. 261-272.
21. Слађана Алексић, Ана Андрејевић, Логос у филозофској, књижевнотеоријској и телошкој мисли, Митолошки зборник 29, стр.297-315, Центар за митолошке студије Србије, Рача 2013.
22. Онтологија постмодерне теорије приче и приповедања, Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, Број XLIII (2), 2013. година, стр. 673-683, Број XLIII (2), 2013.
23. Његошева Луча микрокозма, у зборнику Његош, ријеч скупља два вијека: Зборник радова о песнику Петру II Петровићу Његошу (1813-2013), 2013, стр. 197-208.
24. Слађана В. Алексић, Ивана Н. Божовић, Анима Лазе Костића, у зборнику радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, XLIV (1), 2014, стр. 83-100.
25. Његошева поетичка, филозофска и теолошка мисао, у међународном тематском зборнику Oд косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош (1813-2013), Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, Косовска Митровица 2014, стр. 831-845
26. Слађана Алексић, Даница Андрејевић, Безмолвије у поетици Момчила Настасијевића, Црвене студије, година XI, broj 11, 2014, стр. 533-547, Ниш: Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије.
27. Умеће стварања или уметност живљења Бранка Миљковића, у зборнику Бранко Миљковић: Моћ речи (1934-1961), Крагујевац-Грид, 2014, стр. 155-165.
28. Слађана Алексић, Снежана Зечевић, Улога породице у философији православног васпитања, у међународном тематском зборнику Улога образовања и васпитања у развијању хуманитарних, интеркултуралних и националних вредности, Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Београд: Српска академија образовања 2015, стр. 15-30.
29. О збирци песама Зрење Биљане Радевић, Београд: Свет књиге 2015, стр. 76-79. 30. Херменеутика и поетика, Зборник радова, Учитељски факултет у Призрену-Лепосавић, Лепосавић, књига 9, 2015, стр. 143-153.
30. Поетичка мисао Светог Нектарија Егинског, Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије, година XII, број 12, Ниш 2015, стр. 515-527.
31. Приповедачки поступак Григорија Божовића, у зборнику Поетика Григорија Божовића, Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини; Ниш: Филозофски факултет Универзитета; Зубин Поток: Културни центар „Стари Колашин“, 2016, стр. 49-63.
32. Рат и експресионизам, у зборнику Век српске голготе (1915-2015) II, 2016, (стр. 17-29), Косовска Митровица: Филозофски факултет.
33. Књижевнотеоријски и филозофски ставови Лазе Костића, Зборник радова, бр.XLVI (2), 2016, (стр. 495-511). Косовска Митровица: Филозофски факултет.

35. Концепција логоцентризма и савремене књижевне теорије (2017),  година XIV, број 14, Ниш: Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије, стр. 479-489. 
 

36. Теургијска димензија у поезији Даринке Јеврић / Слађана В. Алексић. – У: Даринка Јеврић : архетип, љубав, трагика / Косовска Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини ; Грачаница : Дом културе „Грачаница“, 2017, стр. 9-22.
37. Символи и сигнали у интерпретацији владике Николаја Велимировића, Београд, Вороњеж 2017, стр. 10-13./УДК 80/81; 659. ISBN 978-5-4473-0168-2
38. Уметност речи штампаних књига Божидара Вуковића (2018), у тематском зборнику часописа Црквене студије, Божидар Вуковић и српска књига у Венецији, година XV, број 15, Ниш: Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије, стр. 33-44.
39. Књижевнотеоријска мисао Светог старца Варсануфија Оптинског (2018), у зборнику Византијско-словенска чтенија I, Ниш: Центар за византијско-словенске студије, Ниш: Међународни центар за православне студије, Ниш: Центар за црквене студије, стр. 379-389
40. Теоријска промишљања постмодернизма (2018), у зборнику Наука без граница 4: Време и простор, Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, стр. 121-135 / 821.163.41.09-3 / 82.02ПОСТМОДЕРНИЗАМ / ISBN 978-86-6349-097-0

Монографија Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића (2018), Слађана Алексић. – Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет (Београд: Donatgraf). XXVII, 422 стр., 24 cm / 378.124:929 Милосављевић П./ 82.0 / 012 Милосављевић П. / 016:929 Милосављевић П. / ISBN 978-86-6349-079-6 / COBISS.SR-ID 256305676

41. Дело и мисија Слободана Костића (2018). Предговор Слађана Алексић, стр. 7-9, Приштина, Косовска Митровица: Панорама-Јединство.
42. Србистика и созерцање професора Слободана Костића (2018), у зборнику Дело и мисисја Слободана Костића, стр. 181-186, Приштина, Косовска Митровица: Панорама-Јединство.
43. Хронотоп у теорији приповести и приповедања, Зборник радова, бр.XLVI (2), 2019, (стр. ). Косовска Митровица: Филозофски факултет. (М51)
44. Допринос Светог Саве херменеутици (2019), година XVI, број 16/1, Ниш: Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије, стр. 311-327 / УДК 801.73 / 821.163.41.09 / ISSN 1820.2446= Црквене студије COBISS.SR-ID 115723532
45. Допринос Светог владике Николаја Велимировића хришћанској семиологији (2019), у зборнику Византијско-словенска чтенија II, Ниш: Центар за византијско-словенске студије, Ниш: Међународни центар за православне студије, Ниш: Центар за црквене студије, стр.

46.Чежња за божанском лепотом и савршенством православних монаха (2019), у зборнику Православно монаштво, Ниш: Центар за црквене студије, стр.47-62, ISBN 978-86-84105-46-4 / COBISS.SR-ID 274014476

47. Психоанализа и свет књижевног дела Достојевског (2019), у зборнику Наука без граница Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, стр. 133-149. М14
48. Ава Јустин Поповић: естетика духовних спознаја на основу дела Достојевског (2019), Међународна научна конференција, Мисија и мисао Светог Јустина Поповића, Институт за философију и друштвену теорију Универзитета у Београду, стр. 125-142. M14
49. Свето Писмо као идеал христолошке књижевности: теби и мени Бог је написао Писмо (2020), у зборнику Наука без граница III, Књижевност кроз простор и време, Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, стр. 31-43. https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/COBIB/23358473 M14
50. Поетика богонадахнућа у житију краља Милутина Данила другог (2020), у зборнику Византијско-словенска чтенија III, Ниш: Центар за византијско-словенске студије, Ниш: Међународни центар за православне студије, Ниш: Центар за црквене студије, 137-146. М45
51. Трептаји неизрецивог у поетској мисли Митрополита Амфилохија (2021), у зборнику Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори: од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске, Ниш: Међународни центар за православне студије, Центар за црквене студије, 511-525. М44
52. Поливалентност Легенде о Великом инквизитору (2021), приказ радова у зборнику Савремена читања Великог инквизитора (2020). Приредили Давор Џалто и Данијела Марковић, Београд: Вулкан, Црквене студије, 515-518.
53. Проблем страдања деце у роману Достојевског Браћа Карамазови, Српска баштина, Никшић: Институт за српску културу, VI/1 (2021), 61–74. (М51)

У штампи су следећи радови:

54. Житије Преподиобног Прохора Пчињског, подвижника и отшелника (2021), у зборнику Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу.
55. Путописи о храмовима и духовницима Григорија Божовића (2021), у зборнику Етика и естетика Григорија Божовића, Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини; Ниш: Филозофски факултет Универзитета; Зубин Поток: Културни центар „Стари Колашин“.

У припреми за штампу:

56. Теоријски проблеми периодизације књижевности, Зборник радова, L (4), 2021, (стр. ). Косовска Митровица: Филозофски факултет. (М51)
57. Естетика аскетизма у житију Светог Петра Коришког (2021), Црквене студије.
58. Егзегеза као херменеутички феномен (2021) Византијско-словенска чтенија IV.
59. Теоријска концепција периодизације књижевности, Зборник радова, L (1), (2022), (стр. ). Косовска Митровица: Филозофски факултет. (М51)
60. Зли дуси, Српска баштина, Никшић: Институт за српску културу, VI/1 (2021), стр. (М51)

Монографија Теоријски проблеми периодизације књижевности
Монографија Миодраг Лалевић и народна књижевност

————————————————————————————————————————————————

СРНА ИЗ ЋЕЛИЈЕ

Слађана Алексић
Филозофски факултет, Косовска Митровица
Међународни центар за православне студије, Ниш – Србија
e-mail: aleksladjana@gmail.com

АВА ЈУСТИН ПОПОВИЋ: ЕСТЕТИКА ДУХОВНИХ СПОЗНАЈА НА ОСНОВУ ДЕЛА ДОСТОЈЕВСКОГ

   Сажетак: Кључна личност у философској мисли 20. века, Фјодор Михајлович Достојевски, као мислилац је био маргинализован, у односу на Ничеа који је третиран као велики филозоф. Мислећи о Богу, на хришћански начин, Достојевски и његови следбеници су отворили и питање Логоса као истине, али и питање морала и лепоте. Архимандрит Јустин Поповић баштиник православне духовности, руске православне мисли Достојевског, а посебно српске светосавске традиције, настављао је његову мисао у својој докторској тези, али и теолошким и философским делима. У раду се осветљава проблематика људског духа и духовности у промишљању аве Јустина (философија љубави и сазнања), чиме се показује да је не само философски и теолошки мислилац, него и врхунски херменеутичар романескног света Достојевског.
   Кључне речи: православни реализам, Достојевски, Богом освештано стваралаштво, духовна лепота.

„Христолика, делатна љубав је посао и издржљивост, а за неке је она просто читава наука“ (Достојевски, Браћа Карамазови)
Ову делатну љубав човек стиче када помоћу христочежњивих подвига вере, молитве, поста, смерности и осталих врлина усели Христа у своје срце и он му постане главни вођ кроз живот у свим световима“ (Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству)
Неуморни подвижник, мислилац, богослов и духовник, свакако један од највећих, архимандрит Јустин Поповић (1894-1979) међу делатницима Српске Православне Цркве имао је једног великог претходника, Светог владику Николаја Велимировића. Говорио је о њему као о највећем Србину после Светог Саве. Владика Николај и архимандрит Јустин баштиници су православне духовности уопште, руске православне мисли Достојевског, посебно српске светосавске традиције. Владика Николај се на Достојевског надовезивао у списима о теодулу и свечовеку. Архимандрит Јустин је настављао његову мисао у својој књизи о Достојевском, али и у теолошким и философским делима. „Како је казао јелински теолог Ј. Кармирис, та дела представљају израз духовне самосвести Српске Православне Цркве“. Управо ће Јустин Поповић у новијој српској историји (изнова) уводити српску теологију и хришћанску философију у област српске књижевности и језика. Четири књиге архимандрита Јустина могле би се издвојити као философске: Религија и философија Ф. М. Достојевског (1924), Достојевски о Европи и словенству (1940), Светосавље као философија живота (Минхен 1953) и Философске урвине (1957). Осветљавањем проблематике људског духа и духовности (философија љубави и сазнања), показује се да је ава Јустин не само философски и теолошки мислилац, него и врхунски херменеутичар романескног света Достојевског.
Прво дело архимандрита Јустина Поповића била је његова докторска теза о философији и религији Достојевског, писана у Оксфорду на енглеском језику. Теза није била прихваћена: млади српски теолог заступао је истину православља и критиковао римокатолицизам. У књизи Јустин Ћелијски и Русија (2009), Лубардић јасно показује да разлог неприхватања дисертације није критички осврт на западне форме хришћанства, већ Јустинова потпуна идентификација са Достојесвким и недостатак критичке дистанце. У случају атеистичког философског хуманизма, отац Јустин користи пресецање (потпуно одбацивање). Слабост и мањкавост теистичког философског теохуманизма „лечи истицањем здравог и (или) исецањем болешљивог или штетног (делимично одбацивање). Ово потоње, како сугерише епископ Иринеј (Буловић), Јустин Поповић назива методом голубијег хода“. Докторска дисертација Философија и религија Ф. М. Достојевског публикована је у наставцима у часопису Хришћански живот (1922-23), и објављена као посебна књига у Сремским Карловцима 1924. Прерађена верзија дела штампана је под насловом Достојевски о Европи и словенству (1940). Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) je као мислилац био маргинализован, у односу на Ничеа који је третиран као велики философ. Мислећи о Богу, на хришћански начин, Достојевски и његови следбеници су отворили и питање Логоса као Истине, али и питање морала и лепоте. У смеру који је означио Достојевски деловао је читав низ руских мислилаца: Владимир Соловјов, Николај Лоски, Вјачеслав Иванов, Сергеј Булгаков, Георгије Флоровски, Николај Берђајев, Лав Шестов, Павле Флоренски и други. Лубардић је уврдио да „помоћу руских философа Јустин Поповић прима, потврђује и артикулише идеје Достојевског“. Сав опсег хришћанске мисли оца Јустина, Лубардић је обухватио категоријом – философија богочовечанске логосности којом подразумева да логосологија Јустина Поповића извире из његове христологије. Архимандрит Јустин свој философски и теолошки систем гради на Логосу. „За оца Јустина Поповића, у двојству Богочовек, оваплоћени Логос, обожени човек, које сажима нематеријалну, невидљиву духовну, и материјалну видљиву, важнија је духовна страна везана за Логос“. У књизи Обнова логоцентризма (2009), посвећеној философским темама, Петар Милосављевић сматра архимандрита Јустина једном од највећих личности у српској историји, теологом и философом, врхом српске (и не само српске) херменеутике, и да су његова тумачења Светих Јеванђеља ненадмашна. Синтезу укупне философске мисли архимандрита Јустина, Милосављевић види у књизи Светосавље као философија живота, у којој је на систематски начин представљена ауторова логоцентричка концепција кроз „мисао светосавске традиције, мисао Достојевског и властиту мисао (…)“. У светосавској философији Отац Јустин уочава два основна начела: „Прво начело: свет је богојављење; а друго је: човек је богослужење“. Светосавље у Јустиновој мисли, подразумева философију живота у којој је Бог Логос, не само центар свих бића и твари, него и стваралачка и животворна сила, теургија – богоделање, релација између Бога и човека коју је Достојевски созерцавао у покушају откривања света и човека. „Мишљења Достојевског и оца Јустина, истичу другу визију човека са искром божанском.“. Предраг Палавестра у Историји српске књижевне критике I, говори о књижевној студији аве Јустина о Достојевском, као о снажном подстицају српском хришћанском идеализму који је растао под утицајем идеја о Свечовеку и Свечовечанству, да би се из философије даље преливао у књижевност и књижевну критику. „Пратећи религијску мисао Достојевског, отац Јустин је решење духовне и моралне кризе у грађанској култури тражио у продуховљењу човека и историје, уверен да се западњачки хуманизам заморио и да је изневерио људска очекивања.“ Палавестра истиче несумњив књижевни дар и добро критичарско запажање аве Јустина, његов развијен смисао за сагледавање културолошких и антрополошких проблема модерног доба, из духовне перспективе и надисторијске метафизичке спознаје. Богдан Лубардић у књизи Јустин Ћелијски и Русија (2009) осветљава да у виђењу Јустина Поповића, Достојевски представља не само књижевника него и хришћанског философа и мислиоца код којег духовност богоследовања прожима теорију изнутра. Лубардић наводи да је А. С. Хомјаков назвао Достојевског новим апостолом православног хришћанства и да је утицај Достојевског оставио најдубљи траг на мисао оца Јустина: „траг једнак браздама које су повлачили Макарије Велики и Исак Сирин. Када Достојевског називатринаестимапостолом Христа – то није реторичка фигура него симбол за ранг“. Лубардићева промишљања заснована су на следећим чињеницама: уочавању патристичке оријентације Јустина Ћелијског који Достојевског посматра као весника самосвесног повратка светим Оцима Цркве; да отац Јустин Достојевског тумачи Макаријем Великим; да и целу боготражитељску Русију, произашлу из напора (и) Достојевског, отац Јустин посматра под видом неопатристичкогокретаправославне духовности. Лубардић осветљава важан утицај руских религијских философа Алексеја С. Хомјакова, Павла А. Флоренског и Сергеја Н. Булгакова, на оца Јустина. У разумевању тријадолошке метафизике божанског Лика и божанске Љубави, по мишљењу Лубардића, Флоренски има главни теоријски утицај на оца Јустина. Созерцава да је религијско сазнање „чин искуственог сједињења, и то са Љубављу Божијом, па зато сваки аутентичан облик сазнања уједно тражи однос (једносушне) заједнице личности у којем други постаје мој други (…) – не ради стапања, потирања, брисања или потчињавања другог, већ ради Себедаривања Д/другом (…)“. У студији Павле Флоренски и патролошки радови оца Јустина Поповића (2011), методом компаративне херменеутичке анализе текста оца Павла Флоренског и текстова оца Јустина, Лубардић осветљава системско-органски слêд хришћанске философије обојице аутора. Оригинално истраживање је значајно проширио и додатно артикулисао новим елементима философије љубави и сазнања, учењима што теку од Флоренског ка Поповићу: 1. О духовном искуству црквеног живота као услову сазнања Истине; 2. О Светој Тројици као извору стваралачке. и делатне љубави којом се ствара и преображава свет постојања; 3. О христолошком утемељењу личности и етике; 4. О унутрашњој вези греха и метафизичко-онтолошког егоизма акутног у последици солипсизма; 5. О разлици интегрисаног и дезинтегрисаног; 6. О нужно антиномијској и расцепљујућој делатности натуралног разума остављеног самоме себи; 7. О разлици разума и ума 8. О три ступња сазнања (умности) сходно три односа према вери; 9. О интегралној, динамичкој и релационалној природи Истине као ипостасног Логоса; 10. О агапијском богосједињењу као услову онтолошког преображаја људског бића; 11. О омоусијанским основама утемељења личности; 12. О вези аскетизма и благодатног обожења које има два разгранавања: 13. О подвижништву као одрицању од палог света ради примања света у првосазданој Красоти коју дарује и омогућује Дух Свети, што конституише начело православне естетике аскетизма (тиме и естетику филокалије и филокаличност естетике [philein + kallos ≅ philokalia]); 14. О антрополошком и космолошком преображају путем опитне пневматологије, то јест путем стицања благодати Духа Светог која омогућава човеку да „са зверима живи“ – учење о теургији (бого[м]деловању: theos + ergon) и теосису (обожењу: theosis); 15. О православној духовности и црквености као основу (ново)словенофилског доприноса расправи о будућности како Русије (и Србије) тако и Европе из чега следе још два елемента: 16. О православним основама свејединствословља као философског „погледа на свет“ и 17. Православна теохуманистичка критика јелинскоевропске философије и атеохуманистичке културе. За оца Јустина благодатно искуство и благодатно знање освојено методологијом крстоносног послушања речима и делима Христа Бога, по мишљењу Лубардића, подразумева да је хришћанска философија могућа као философски артикулисана теологија. Теологија оца Јустина јесте блиска учењима митрополита Антонија Храповицког, пре свега његова књига Речник за дела Достојевског (Софија 1921) коју отац Јустин цитира у својој књизи о Достојевском. Лубардић поима утицај Храповицког на оца Јустина у тумачењу Достојевског „тако да се светоотачка мисао поима као немимоходан херменеутички инструмент уласка у фундаменте мисли Фјодора Михајловича“. Архимандрит Јустин Поповић истиче Достојевског као свог учитеља чију је мисао мукотрпно созерцавао још у дечачком добу. Утврдио је да су проблеми којима се надахнути пророк Европе, апостол православног реализма, хришћански философ, видовити песник Достојевски бавио, вечити проблеми људског духа, људске мисли и људског осећања: проблем постојања Бога и проблем бесмртности људске душе. Убеђење да постоји Бог и бесмртност душе јесте плод личног, непосредног искуства сусрета са Богом, опитом активне љубави. „Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње човек лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод Богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије“. Методу православне философије у делу о Достојевском, ава Јустин је посветио поглавље Философија љубави и сазнања, који ће Р. Слешински четрдесет четири година касније назвати метафизиком љубави. Метод којим се служи отац Јустин, супротан је схоластичком методу механизације животворних истина Христових и протестанском методу рационализације надрационалних истина еванђелских. Архимандрит Јустин сматра да је Вјерују Достојевског павловско исповедање вере у Богочовека Христа и да је писац највећи исповедник јеванђелске вере православне и православне философије. Књига о Достојевском оца Јустина има два дела. У првом делу, под насловом Ђаводицеја, приказују се негатавни ликови док у другом, нешто опширнијем делу, који носи наслов Православна теодицеја, ава се бави позитивним херојима романескног света Достојевског. У Ђаводицеји, отац Јустин созерцава најочајнијег међу очајницима, бунт у непримању света и непримању Христа, идеологе и творце надчовека, Достојевског као легион. У Православној теодицеји отац Јустин осветљава једино решење вечних проблема, тајну пшеничног зрна, философију љубави и сазнања, највишу синтезу живота и синтезу духовних спознаја, тајну Европе, Русије, свесловенства и свечовечанства, Достојевског – свечовека. У Записима из подземља, ава Јустин уочава да Достојевски решење проблема човека тражи не у стварима око човека, већ у самом човеку, у његовом самопосматрању. „У стваралачкој пракси руског писца централна оса романа је књижевни лик, јунак који сагледава себе, јунак обдарен ауторефлексијом“. Трагање за првобитним узроком свога бића у мисли, свести, у сазнању и мишљењу, јунак осветљава као созерцање духа, духовну спознају. „Постоји неко онтогенетичко сродство између сазнања и страдања. Трагајући за пореклом сазнања, подземни херој налази да је страдање 'једини узрок сазнања“. Човеку је наметнуто сазнање, јер је сазнање „првобитна гадост“. У емпиријској и логичкој датости, сазнање није у стању да пронађе првобитни извор својих збивања и делања. Човек са појачаним сазнањем сматра себе мислећим мишем или човекомишем. „Да, паметан човек деветнаестог века мора, и чак је морално обавезан, да буде, углавном, бескарактерно створење: а човек који има карактера и ради – већином је ограничен“. Димензију разума коју јунак назива незнатним делом човекове личности, „неки двадесети део“ који зна само оно што је успео да сазна, подземни јунак излаже критици јер људска природа живи и делује комплексно, свимe што у њој постоји, свесно и несвесно. Први узрок свога бића, његову суштину, подземни лик проналази у слободној вољи, слободном хтењу, јер човек је највише човек – слободом. Али отац Јустин уочава да за подземног јунака „хтење је нешто што не подлеже никаквој контроли. Најмање контроли разума“. Ава констатује да се подземни философ, у неустрашивој борби за личност, за слободну вољу, бори против свих сила које обезличавају човека: природе, разума, сазнања, цивилизације, науке. Противи се математичкој формули обесмишљавања живота на који је човек осуђен, „да вечито и без предаха крчи себи пут“ до циља, зарад тог циља, а не због процеса постизања тог циља. Неће бити питања јер ће се на њих добити сви могући одговори: биће изграђен кристални дворац у којем је патња незамислива. У записима из подземља проговара аналитичар људског духа који промишља да је патња исто толико корисна колико и срећа: „Јер патња је једини узрок сазнања (…) Сазнање је, на пример, неизмерно узвишеније од два пута два. Јер после два пута два не остаје више ништа не само да се ради већ ни да се сазнаје. Све што ће се тада још моћи, то је да се запуше свих пет чула и зарони у контемплацију“. Достојевски има изузетан дар да описује страдалничку патњу. То је зато што га туђе страдање боли. И што уме да саосећа срцем: да плаче са тужнима и радује се са радоснима. И да ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. „У болу се бисер ствара…“ (Лаза Костић). Отац Јустин сматра да је бол као осећање нешто дубље и природније од страха и да болна осећања више везују човека са горњим светом и Богом него осећање страха. Проблем личности, ава Јустин у делу Достојевског сагледава кроз проблем света. Онтолошку зависност ових проблема, ава уочава нарочито у лику Ивана Карамазова и његовог непримања света (трагичност проклетог ђаволског хаоса) и бунта као логичне последице човекове вере у разум. Формирање идеје о непримању света зачиње се у јунаку подземља (човекомишу), узраста кроз Раскољникова, Свидригајлова, Иполита, Ставрогина, Кирилова, Верховенског, да најзад потпуно сазри у Ивану. „Ни видовити Шекспир није дубље од Достојевског загледао у последњу суштину живота и света. У Краљу Лиру и Магбету потресно је приказана трагика људског бића. При свему томе, најгенијалнији трагичар није могао као Достојевски онако многострано и видовито сагледати, ни онако дубоко осетити, последњи ужас живота, иако га је понекад снажно осећао и говорио да је живот –прича коју идиот прича“. Човек се мучи и пати јер не налази смисао, бачен у свет чије је тело простор, а душа време, тамница: „Ми смо проклети, живот људски је проклет уопште, с тога, „човече буди смелији и буди горд! Ниси ти крив“. Роман Зли дуси за аву Јустина представља ванредно психолошки разрађену и генијално реалистички обрађену модерну биографију старог еванђелског легиона, непомјаника у много облика кроз гордост у свима областима људског живота, у бунту против Бога, у безумљу.
У поеми, легенди Ивана Карамазова коју казује Аљоши, главни ликови су Христос и Велики инквизитор. Ава Јустин истиче да је Достојевски открио и објавио узрок атеизма, анархизма и нихилизма, пронашао натчулни, метафизички корен зла – непомјаника. Тумачење Ивановог лика то нам јасно показује. У једном од најинтересантнијих дијалога у романескном свету Достојевског, дијалога Ивана Карамазова са ђаволом, отац Јустин уочава четири основна догмата атеистичке философије и анархистичке етике: „1) непримање овог Божјег света, 2) непримање Христа, Божјег Логоса, 3) све је дозвољено и 4) стварање човекобога“.
Човек не прима свет, не прима ни Христа чији искупитељски план и спаситељски подвиг представља „безумље“ (Браћа Карамазови): нема Бога, нема ни бесмртности. Ава Јустин тумачи ликове – идеологе и творце новог човека, Ничеовог надчовека: Ивана Карамазова, Кирилова, Ставрогина, Раскољникова чији се животи одвијају у језивом паклу њихових савести, који у злочину и греху виде суштину живота. Главни делови књиге архимандрита Јустина упућују на супротстављене ставове Ничеа у књизи Тако је говорио Заратустра и Достојевског у Браћи Карамазовима. У неколико кључних тачака, Милосављевић истиче разлике међу овим мислиоцима:
Достојевски: 1. Бога има. Ако Бога нема, све је дозвољено. 2. Бог је љубав; човеков извор и утока. 3. Морал мора постојати. Смири се горди човече. 4. Лепота (у смислу: логос) ће спасти свет. 5. Оно чему човечанство треба да тежи није натчовек него свечовек;
Ниче: 1. Бог је умро; Бог више не постоји. 2. У свету без Бога нема места за љубав. 3. Морал је идеја нејаких. 4. Иморализам је принцип јаких. 5. Светом треба да влада надчовек.
Отац Јустин сматра да је Достојевски својом пророчком видовитошћу открио „тајанствено учешће невидљивих сила у животу савременог човека, нарочито у изграђивању његове атеистичке философије и анархистичке етике“.
Отац Јустин наглашава да је једино решење вечних проблема, Достојевски пронашао у Христу и своју чежњу за Христом, за савршенством, оваплотио у позитивним јунацима: Аљоши, Зосими и Маркелу, Макару и кнезу Мишкину, Иљуши. Старац Зосима с бескрајном љубављу сусреће сваког грешника, а нарочито приања ономе ко је грешнији: „Кад је клекнуо, Зосима се поклонио Димитрију Фјодоровичу до ногу, дубоким, одмереним, свесним поклоном и чак је челом додирнуо земљу“. Поклонио се страдању његовом и саосећао. Аљоша Карамазов (који је „био реалиста“) је оличење благости и смерности о којем сладострасни отац Фјодор Карамазов каже да је једини човек на земљи који га није осудио. Треба страдати, јер у страдању има радости. То је једна од главних идеја философије Достојевског коју владика Николај Велимировић уоачава у заветном послушању које старац Зосима даје Аљоши: „тражи срећу у страдању`, наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи“. Атеиста Маркел, брат старца Зосиме, доживљава унутрашњу кризу и подвигом вере сав се душевно мења и преображава. Некада горд и охол према људима, од свих тражи опроштај: „Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света“. Дирљиву љубав према Богочовеку Христу, нежни и тужни кнез Мишкин је довео до потпуног самозаборава, до идиотства или лудости за свет, до јуродивости. Осећање искрене смирености и свеодговорности је главна одлика и других јунака Достојевсковог романескног света на путу личног самоусавршавања или трагања за смислом, покајањем и преображајем. То видимо код Димитрија и Грушењке, Раскољњикова и Соње, Вање и Њеточке, Разумихина и Степана Трофимовича, Шатова и Версилова. Сазнање личне свегрешности и свеодговорности, сматра отац Јустин, Достојевски представља посредно, кроз своје јунаке и непосредно у причи Сан смешног човека. Драган Стојановић осветљава да се јунак ове приповетке преображава и спашава, и да би се без сусрета са девојчицом он убио. Без сна о самоубиству који је одмах потом уследио, замењујући стварно самоубиство, и који се наставља у сан о рају, он се не би пробудио за стварно постојећи свет. Стојановић констатује:
„Пошто је видео у сну живи лик Истине раја, смешни човек сада жели да живи и да проповеда ту Истину. Она је у томе да треба волети ближњег као себе (…) За један сат (25, 119) Земља постаје рај ако се послуша Христ. Ничим у целом свом опусу није Достојевски јасније, прегнантније и убедљивије изразио своју приврженост Христу и своју дубинску преданост његовом лику него дајући овај рок. Његова краткоћа треба да упути на величанственост његове поруке и јарко осветли, али она указује и на невероватност да ће је човечанство скоро усвојити и доиста применити“.
Достојевски генијални стваралац, генијални књижевник, успео је да предочи најстрашније стране човекове природе и његовог пада, стваралачки саучествујући у људској патњи и страдању: „Кроз њега су проговориле све муке бића људског, и сви болови, и све чежње“. У десетој књизи Дечаци, о Kољи Kрасоткином, Дечурлији, Ученику, Жућки, Поред Иљушине постељице, Рани развитак, иљуша, 4, 5, 6, 7 и у епилогу последњег наслова Иљушина сахрана, Говор код камена. „Браћа Карамазови“ геније састрадања, прича о дечаку Иљуши који је бранио свога оца, капетана Снегирјова којег је Димитрије Карамазов понизио. Иљуша, добар и храбар дечак који је бранио свог оца, сам против целог разреда, сахрањен је близу храма, да до њега стално допиру звуци службе Божје, тражио је да на гроб измрве корицу хлеба да врапци долете и „биће ми весело што не лежим сам“. После сахране јадног дечака кога су раније гађали камењем, а затим су га сви тако заволели, деца и Aљоша нашли су се код Иљушиног камена. Води се озбиљан разговор и Аљоша почиње да им говори. И моли их да заувек упамте тај заједнички тренутак, кад су сви били истински добри и како је леп живот кад урадиш нешто добро и праведно: „Знајте да нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег и кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће (…) неки диван, свети спомен, сачуван из детињства можда јесте и најбоље васпитање (…) И чак ако само један леп спомен остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас“. И тада пита дечак Коља: зар доиста религија говори да ћемо сви устати из мртвих, оживети, и поново видети један другог. И Аљоша одговара: „Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и весело испричати један другом све шта је било“. Кроз Аљошу крај Иљушиног камена, говори Христос бришући сузе са дечјих лица, и одговарајући на сва питања која је поставио Иван, Аљошин и Димитријев брат.
Достојевски гради једну нову васељену кроз коју нас води изванредни херменеутичар ава Јустин. Сетимо се тренутка када Соња Мармеладова чита убици Раскољникову Јеванђеље по Матеју о Лазаревом васкрсењу из мртвих. Због кнеза Мишкина поново се враћамо детињству, и мислимо на „очи које вас гледају и воле вас“. Свега тога има у Достојевског: од паклених душевних дубина над којима нам се заврти у глави, од патњи и страдања у коме се у сусрету са Христом људска природа покајана и обожена присаједињује рају, до раја старца Зосиме. Увиђамо да архимандрит Јустин тумачи писца као што Достојевски тумачи свет: космогонијски, онтолошки из основа. Кроз његово тумачење осећамо Христову нежност и то како Он додирује наше срце. Сво му је богословље било Христос. Синтезу свих аспеката личности, по мишљењу оца Јустина, најпотпуније и најцеловитије, остварио је Достојевски. Он је на себе преузео одговорност излагања свих човеку иманентних онтолошких и етичких недоумица, како би их довео до њихове егзистенцијалне и духовне крајности, како би човека кроз књижевноуметнички духовни универзум, привео најмилостивијем и најчовекољубијем – Богочовеку. Широким, дубоким и свестраним изразом, по речима аве Јустина, Достојевски је свестрано осветлио таму егзистенције и палост европског човека, разоткрио зло као онтолошку категорију и изгубљеног човека ослободио за смисао, о чему говори Исидора Секулић: „Он је један од неколико јединих који су истински с Божјом помоћу били приказивачи тренутака када у човеку врисне света савест, и сможди гордост, таштину (…)“.
Отац Јустун решење проблема Бога и бесмртности душе поима у стваралачкој сили љубави: љуби да би познао. Мишљење аве Јустина, да је Достојевски свечовек својим свечовечанским саосећањем и љубављу, чежњом за божанском лепотом у уметности, кореспондира поимању Достојевског: „ (…) потреба за лепотом се најчешће јавља тада када је човек у сукобу са стварношћу, када се налази у борби, изван хармоније, то јест када човек најпуније живи – а човек најпуније живи управо онда када се бори, када нечему тежи, када се у њему јавља најснажнија потреба за хармонијом, природна жеља за миром – а хармонија и мир се налазе у лепоти“. Старац Зосима је оличење христочежњивих и еванђелских схватања Достојевског. „Чисто и нежно срце Зосимино осећа, види и говори о лепоти овог Божјег света и о великој тајни његовој“. Суштина прекомерног сазнања Достојевског је у томе да је Лепота могућа: „снажно попут физичког додира … у свом срцу“. И знао је да срећу достиже само онај ко зна за нешто више од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у спољашњем, каже он. И верује у неопходност, лековитост и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности, не само за своје зло, него и за опште зло.
Отац Јустин је разумео Достојевског: у дијалогу између њих двојице Богочовек је био посредник. Тек у светлу Богом надахнуте анализе оца Јустина, разумемо да је узрок свеколиког зла у романескном свету Достојевског само себељубље, а основ сваке љубави – Христољубље. Владика Атанасије Јевтић сматра да се став човека према Богу за Достојевскога одражава и пројављује у ставу и односу човека према себи и према другим људима, „тако да се антропологија Достојевскога показује увек као богоцентрична, или још тачније: као христоцентрична, теантропоцентрична“. Праунук генијалног руског писца Дмитриј Андрејевич Достојевски у интервјуу за Печат каже:
„Фасцинирају ме мислећи људи који дубоко пониру и схватају суштину и значај стваралаштва Достојевског. Истинска уметност и дубока хришћанска филозофија уткани су у његово генијално стваралаштво. Отац Јустин Поповић, српски светитељ, којег много волим, исписао је до сада најлепше реченице о стваралаштву и уметничкој и духовној мисији Фјодора Михајловича Достојевског“.
Данас се о светитељу, архимандриту и професору Јустину Поповићу говори као о стубу православља, као једном од највећих мислилаца у православној теологији свих времена и народа, и једном од највећих философа двадесетог века, о изванредном херменеутичару и поети. Свети ава Јустин Ћелијски указао је на неопходност за перспективом Достојевског чија парадигма истине гласи: „Богочовек Христос је највећа драгоценост у свима световима, видљивим и невидљивим“.
На мисао оца Јустина утемељеној његовом богочовечанском христологијом, најснажније је утицала руска религијска философија и теологија. Херменеутичка парадигма оца Јустина извире из неопатристичке философске мисли. Отац Јустин у свету књижевног дела Достојевског осветљава богатство и дубину емотивног живота човека, конкретно – повишену осетљивост на патњу, бол, беспомоћност и пролазност људског живота, бескрајну снагу дубоке духовности. Пут ка овом стваралачком созерцању преображава целог човека. Отац Јустин својим тумачењем имплицитно указује на феномен катарзе (грч. кatharsis – очишћење, разрешење) који сугестивно образлаже дејство једног стваралачког чина. Аристотелово схватање катарзе као једне од најзначајнијих функција уметности, подразумева да се путем изазивања осећања сажаљења и страха долази до суочавања са самим собом, до спознаје властите бити, емпатије према Другом, преумљења. Катарзу као духовно, морално и емотивно очишћење, као феномен трагичке кривице у сваком човеку, отац Јустин дефинише: „Осећање и сазнање личне свегрешности и свеодговорности побуђивало је многе људе на необичне подвиге смерности и покајања“. Отац Јустин начином свог тумачења показује аутентично хришћанско разумевање Достојевског и созерцава да се једино путем активне љубави може доћи до богопознања и самопознања. Промишљање Булгакова (које је и отац Јустин цитирао), о томе да је Достојевски у својим делима учинио да се осети живи Христос, увео га међу читаоце целог света и учио да Га волимо, Лубардић продубљује:
„Највећи тријумф Јустиновог тумачења Достојевског такође у томе треба тражити: у својим делима он је учинио да се осети не само живи Христос већ и живи Достојевски, и, захваљујући томе, помогао нам да их волимо (како у противном, вероватно, не бисмо успели). Мора се признати да такво тумачење Достојевског и данас изазива отпор или резерве из кругова који великог Руса желе да сагледају другачије. Било како било, Јустин Поповић мисао Достојевског разуме као епохалну књижевну философију христољубља, што покушава учинити убедљивим и преко поступка синтетичког сагледавања разнородних области људског духа“.
Својим читањем Достојевског ава Јустин је учинио да и онај у највећој мери заблудели човек мора да осети и доживи Истину Христове науке у православном реализму Достојевског: кроз велико чистилиште сумње до преображаја и неустрашивог исповедања Христа.

Извори:
Др Јустин Сп. Поповић (1995), Достојевски о Европи и словенству, Ваљево: Манастир
Ћелије.
Поповић, Ј. (2001). Правсолавна црква и екуменизам, Светосавље као философија живота, Београд: Наследници Оца Јустина, Ваљево: Манастир Ћелије.
Јустин Поповић, Плава птица, часопис Светигора, Митрополија Цетињска, година XXIII, Петровдан, јул 2014, број 237, стр. 15-16.
Свети Отац Јустин Ћелијски (2016). Ваљево: Манастир Ћелије.
Достојевски, Ф. М. (2009). Браћа Карамазови, Београд: Ленто.
Достојевски, Ф. М. ( 2009). Записи из мртвог дома; Записи из подземља; Коцкар, Београд: Ленто.
Достојевски Ф. М. (1987). Злочин и казна I II, Београд:
Достојевски, Ф. М. ( 2009). Идиот I II, Београд: Ленто.
Достојевски, Ф. М. (1982). Чланци, Београд: БИГЗ.
Достојевски, Ф. М. (2012). Књига о Исусу Христу, Шабац: Глас Цркве.
Литература:
Алексић, С. (2017). Концепција логоцентризма и савремене књижевне теорије, Црквене студије, година XIV, број 14, Ниш: Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Међународни центар за православне студије, 479-489. 
Алексић, С. (2018). Теоријско и методолошко дело Петра Милосављевића, Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Алексић, С. (2019). Психоанализа и свет књижевног дела Достојевског, у зборнику Наука без граница II, Пејзажи ума, Косовска Митровица: Филозофски факултет, 133-149.
Бабовић, М. (2009). Стваралаштво Достојевског, у књизи Ф. М. Достојевски, Јадни људи; Беле ноћи; Двојник, Београд: Ленто, 9-117.
Бахтин, М. (1967). Проблеми поетике Достојевског, Београд: Нолит.
Велимировић, Н. Ниче и Фостојевски, у књизи Достојевски: апостол православног реализма (2014), Београд: Catena Mundi, 147-163.
Достојевски, Д. А. (2019). Уметност разговора са Богом, интервју, разговарала Биљана Живковић, бр. 579, 60-63.
Достојевска, А. Г. (2018). Сећања, Београд: Чвор.
Захаров, В. Н. (2014). Достојевски и Јеванђеље, у књизи Достојевски: апоатол православног реализма, Београд: Catena Mundi, 11-24.
Јевтић, А. Јеромонах (1981). Отац Јустин – О Достојевском, Теолошки погледи, XIV/4, 74-76.
Јевтић, А. Јеромонах (2014). О личности и заједници људској, у књизи Достојевски: апостол православног реализма, Београд: Catena Mundi, 191-201.
Лубардић, Б. (2006). Акатист преподобном оцу Јустину Ћелијском, Ваљево: Манастир Ћелије.
Лубардић, Б. (2009). Јустин Ћелијски и Русија, Нови Сад: Беседа.
Лубардић, Б. (2011). Павле Флоренски и патролошки радови Јустина Поповића, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 9, 65-165.
Милошевић, Н. (1987). Раскољников данас, у књизи Фјодор Достојевски, Злочин и казна I, Београд: Просвета.
Милошевић, Н. (2009). Забелешке из подземља и Браћа Карамазови у светлости религијско-философских тумачења, Буктиње: есеји о античким и руским темама, и о Ничеу, Нови Сад: Орфеус.
Милосављевић, П. (2000). Методологија проучавања књижевности, Београд: Требник.
Милосављевић, П. (2009). Обнова логоцентризма, Никшић, Београд: Јасен, Ваљево: Књиготворница Логос
Милосављевић, П. (2017). Шведски сто филозофије и метакритички метод, Београд: Матица српска у Дубровнику, Блаце: Народна библиотека „Раде Драинац“, Грачаница: Књиготворница Логос.
Настасијевић, М. (2014). Неколике белешке о Достојевском, у књизи Достојевски: апостол православног реализма, Београд: Catena Mundi, 189-190.
Палавестра, П. (2008). Историја српске књижевне критике I, Нови Сад: Матица српска.
Поповић, Ј. (2009). Еванђелска лествица врлина, Приредила др Невенка Пјевач, Београд: Благодарник, Манастир Лелић.
Секулић, И. (2002). О Достојевском, у књизи Светска књижевност I, Нови Сад: Stylos.
Соколов, Б. (2012). Непознати Достојевски: кобни сусрет, Јасен, Београд: Службени гласник.
Стојановић, Д. (2003). Рајски ум Достојевског, Београд: Филолошки факултет: Чигоја штампа.
Шаховској, Јован Алексејевич (2015), Достојевски, у књизи Апокалипса незнатног греха, Београд: Чувари.

———————————————————————————————————————————————–